У засеоку Ушак села Горње Лопиже, мештани су веровали да постоје две пећине. Ушачка и Ледена. Нико није ни слутио да је природа ту саградила један од најзанимљивијих спелеолошких објеката у Србији који, штавише, због својих елемената, представља посебан куриозитет.
Истраживања су показала да ти улази чине јединствен пећински систем дуг више од 6.000km са бројним каналима у неколико нивоа, дворанама, сифонима и пећинским украсима који стварају дивне подземне дворце.
Улаз у Ледену пећину је испод стрмог кречњачког одсека, а са бочним каналима дужа је од 2.5km. Украси попут дугачких драперија и салива, који достижу и по 10 метара, лепотом заустављају дах. Испод једног салива је поток који после десетак метара нестаје у пукотини, а ту је и бистро језеро које не дозвољава прилаз дворани са таваницом од танких сталактита.
У Милетином долу је, недалеко од првог, улаз у јамски део Ушачке пећине. У „утробу“ води вертикални канал дуг четрдесетак метара. Дно јаме је уско, а кроз један од два канала стиже се до импресивне Велике дворане. Доњи део јој је нагнут према везном каналу који води до главног пролаза кроз Ушачку пећину. На почетку овог канала, пратећи пролаз са стубовима пребогат украсима, стиже се до Ледене пећине која завршава излазом у кањон Увца. Укупна дужина свих канала тог дела је око 2.100m.
Лепота  Ледене пећине је у њеним дворанама међусобно повезаним равним, стрмим или понорским каналима. Велики бели стубови, понеки прошарани црвенкастим или плавичастим нијансама, дело су природе - стрпљивог уметника и неимара изузетне маште.